Kada je Srbija 2003. godine postala potpisnik Bolonjske deklaracije i 2005. godine usvojila novi Zakon o visokom obrazovanju, te su univerziteti Beograd – a i ostalih gradova počeli sprovoditi bolonjski sistem – mnogi studenti starog programa, ali i profesori su se pobunili. Protiv Bolonjskog sistema su bili, jer su smatrali da se gradivo suviše uproštava, da se studentima obezbeđuje polaganje ispita bez adekvatnog znanja putem polaganja kolokvijuma ( testova ) i drugih aktivnosti na kojima se skupljaju poeni, te da je olakšano celokupno studiranje iz koga na kraju izlazi nedovoljno obrazovan i nestručan radni kadar. Slažem se, ali nisam u potpunosti ni za stari obrazovni sistem koji je često podrazumevao kampanjsko učenje i studiranje u nedogled.
Nekada se govorilo da fakultet završavaju uporni, a danas ga završavaju oni koji redovno posećuju predavanja i vežbe i koji imaju novca da isfinansiraju sve što je Bolonja nametnula. Često je to i dodatna godina za master studije, jer su osnovne akademske studije postale nedovoljne za pojedine poslodavce. Lično pripadam probnoj generaciji Bolonjskog sistema, gde se sve rešavalo u hodu, nije se znalo unapred koji ispit se kako polaže, niti kako ćemo skupiti bodove, nije se znalo čak ni koji su obavezni, a koji izborni predmeti, pa na kraju neki od njih nisu ni uvaženi u mojoj diplomi…
Bolonja je donela mnogo zabune, a korist ima verovatno samo onaj ko završi master studije i želi da se zaposli u zemljama Evrope, a pri tom savršeno barata bar engleskim jezikom. Primećujem da većina poslodavaca u Srbiji i dalje ipak ceni više radno iskustvo, kao i diplomu starog sistema obrazovanja. Verovatno zato što su i sami starog kova, ukoliko uopšte i imaju fakultetsko obrazovanje…
Autor teksta: Biljana Radojčić
Pogledajte više iz kategorije: Univerziteti
