Kako moje dete sve duže ide u državni vrtić, tako se sve češće susrećemo sa različitim situacijama, pa se zapitam da li sam donela ispravnu odluku kada sam birala gde ću svoje dete da upišem – odnosno da li da to bude državni ili privatni vrtić?
Sagledavajući sve okolnosti u kojima živimo, prednosti i mane, prvenstveno sam konkurisala za upis u predskolske ustanove i vrtici, pa je moje dete krenulo na adaptaciju. Međutim, prva loša stvar sa kojom smo se susreli – nedostatak vaspitačica, dovela je do toga da i starija i mlađa grupa budu spojene. Za dete koje je na adaptaciji to nije baš pozitivno, te se jako teško navikao na nedeljno menjanje vaspitačica i prostorija u kojima je boravio. Kada smo konačno krenuli redovno da idemo u državni vrtić, počele su i učestalije prehlade i druge bolesti, a nakon ozdravljenja – krenula je nova adaptacija. U toj gužvi i gomili dece o kojima brine tek dve vaspitačice, dešava se da se izgube ili pomešaju stvari koje donosite svom detetu, poput rezervne garderobe, a upotrebljavaju se tuđe pelene, kreme i maramice…
Treća stvar, u ponudi nemaju mnogo dodatnih sadržaja, poput kreativnih radionica, učenje jezika, sporta… Kao pozitivnu stvar u državnim vrtićima vidim to da dete postane samostalno i nezavisno dosta ranije, ali ipak je prepušteno da se samo izbori i brani od drugih kroz usvajanje određenog ponašanja svojstvenog njegovoj ličnosti. Jači pobeđuju, a slabiji se povlače! Ne znam kako je u privatnim vrtićima, ali čitajući ponude privatnih vrtića – mislim da je za dete, pogotovo mlađeg uzrasta, bolje da boravi sa svojim vršnjacima u manjoj grupi o kojoj će brinuti adekvatan broj vaspitača i usmeravati ih na pravi način. Mislim da je prilagođavanje i socijalizacija deteta tada lakša i efikasnija.